Grossglockner via Stüdlgrat
Ima već deset dana da mi Rubinićeva glava iz kajaka iskače na mobitelu s porukama ”napissi izvještaj”, ”Pa dan napiši kratko nesto”, ”Pa je pises”, ”daj napisati izvještaj, dobra je priča ima uvod zaplet i rasplet”. Uglavnom lik me satrao #NenaIzdrži. On misli da su RAKove stranice čitane ko Rock and Ice Magazine, uhljeb… No dosta o Rubiniću, o njegovim starim i novim GO-ima, slobodnim danima… U srijedu ću ga ogovarati.
Sad moram otvoriti Google Earth da vidim misto odakle smo pošli, kuda smo išli…
Dakle uvod po Rubiniću! Sastav kakvog ni Quentin Tarantino u film ne bi ubacio (Rubinić, Mady, Matko i ja) kreće 30.07.2020. oko cca 11:00 put Lucknerhausa. Lagana Madyeva vožnja i u 17:00 na pleća stavljamo ruksake sa vrićama, karimatima, užetima i ostalim. E da, još par crtica o Rubiniću. On je 3 dana prije polaska sve žive gnjavio na grupnim chatovima a priča se da je okrenuo i nekoliko telefonskih brojeva ljudi koji su penjali taj greben. Pitanja su bila ”plniramo li jesti u tom domu”, ”ko će nositi kuhalo”, ”nosomo li 60m uže”, ”a da skuhamo paštu na parking u prije polaska”, ”kad se dižemo u petak?”, ”a voda sta sa vodom koliko nosit”, ”nosite piumino i girotex?” ” ili flis i gorotex?”. Bezbroj upitnika, bezbroj pitanja, sve izvještaje je pročitao, sva videa pogledao, sve podcaste poslušao. Došao je prid auto sa bojlerom od ruksaka i vrićom koja mu je ”samo” za u auto, da smo svi nosili ko on ne bi imali di stati. E Rubi, Rubi…
Za oko 2h stižemo do Studlhutte doma koji je pun ali ne pun pun nego pun u skladu sa epidemiološkim mjerama, tu malo odmaramo i nastavljamo dalje u cilju da bivakiramo kraj ledenjaka Teischnitzkees. Zimska soba kraj doma je pod ključem. Dolazimo na misto za bivak i sve lipo, divno i krasno, nađemo zaravan koja gleda u smir, tj. greben, vidi se vrh i križ, prvi smo na redu, na zaravni malo ispod nas ima nekoliko šatora… Vrime prolazi, oblaci naviru, malo se razvedri, pa malo munje u daljini pa se malo opet naoblači, pa pratimo satelitske snimke i zaključujemo da nema kiše… Zavlačimo se u vriće i plan je buđenje u 3:00. Bez šatora smo.
Oko 22:00 krene lagana kišica, al ono baš lagana, reka bi čovik ništa od toga, prdnut će na rosu, kako padne tako se i osuši. No međutim Vakula se u nama probudio (čuo sam da Vakula gugla svoje ime, možda naleti i na RAK stranice, moram ga spomenit, Zoran Vakula) i mi se krenemo spremati računajući da će pojačati, kako smo se spremali tako je kiša pojačavala i taman prid pljusak dolazimo u dom (fala Vakuli u nama).
E sad mislim počinje zaplet po Rubiniću, ne znam, triba njega pitati, on je književni stručnjak, u slobodno vrime analizira dramska djela, naš Tomislav Ladan z Mošćenica.
U dom ulazimo odmah na početku u sobu di ljudi suše gojze i robu, smrdi za popizdit, jedino je Matku ok jer ima začepljen nos. Sidnemo na klupu, Matko ko iz topa kaže ”tu spavamo!” no međutim u Madyu našem Ugaru se budi europejska pristojnost i lijepi maniri te on predlaže da se ipak javimo domaru. Svi se složimo i predložimo da on ode, ipak je najveći diplomata a možda i naleti na nekoga koga već poznaje. Virujte mi čovik zna sve živo i neživo, očiju mi mojih jednom na Platku se javio tolikoj količini ljudi da sam nakon 50 komada prista brojati (među tih 50 bili su i migranti). Uglavnom Mady se vraća, vijesti nisu dobre, diplomacija, ugarski maniri i njegova ćelava nasmijana glava ipak nisu jači od epidemioloških mjera. Domar kaže da možemo tu ostati dok pada pljusak, ali čim prestane VAN!!!
Uglavnom da ne duljim, malo smo ćaskali sa domarom, objasnio nam je da su kazne za njega velike, da ako pusti nas vidit će ga drugi, da mu je žena Hrvatica iz Brčkog i da smo mu dragi i predloži nam da odemo na jednu lokaciju (o kojoj neću ovako javno) koja je zaštićena od kiše. Žena mu nije bila u domu, inače bi je odma upoznali i nizom naših domaćih makinacija domar bi sigurno spava tu noć na kauču a mi u toplim krevetima, ima je sriće. Iskočili smo iz doma, po kiši i mraku tražili i našli suvu natkrivenu lokaciju po preporuci domara, zaspali mislim oko 12:00 i pomaknuli alarm na 4:00.
Sada po Tomislavu Ladanu z Mošćenica kreće rasplet jelda?
Alarm zvoni u 4:00, brzo ustajanje, kiša ne pada, vedro je i puše neki topli vitar. Rubi je zamotan ko baklava u vrići i kmečećim glasom izusti da ne bi išao, da nije u kondi, da je sjeban. Ja mu kažem ok iako u glavi mi i nije ok, ja sam triba penjati snjim u našem klasičnom slow and heavy stilu, tribali smo biti klasično spori, upoznati sve naveze koji će nas prestići, izučiti sve glacijalne biljne relikte, raspraviti o geologiji gnajsa i granita, siliranju alpskog sijena, prisustvovati potpunom topljenju ledenjaka, penjati 150 % sigurno (to je moguće jedino sa Rubijem), uglavnom biti ono šta je većini ljudi smrtno dosadno.
Ovako sam završio sa dva hiperaktivca, Matko je vodio, penjali smo paralelku non stop šta nije 150 % sigurno, osjetio sam visinu, uspio sam pratiti a Mady me non stop pitao ”Šime jel sve ok, krvave ti oči”. Matko na usponu nije puno pričao, samo gunđao nešto sebi u bradu. On je ko moja freza u Zagori, samo ide, ne zaustavlja se, skače priko kamenja i nikako da nestane goriva. Za vrime našeg uspona Rubi je ostao na tajnoj lokaciji, ostavili smo mu višak stvari, tj. sve naše vriće, karimate, jedno uže i malo željezarije. Sve je to on spustio do auta di je još malo ubio oko, umoran čovik, satralo ga roditeljstvo, stari i novi GO! Na vrhu smo opalili selfi, prisustvovali prosidbi nekih Austrijanaca i spustili se doli di nam je Rubi šerpa u potoku oladio pive. Da Rubi nije odusta i odnio stvari ja bi satra svoja nejaka pleća, ovako mi je samo bilo teško al ne i superteško. Sam uspon i silaz iz bivka je trajao cca 7h, prošli 17 km i oko 1000m nv.
Eto to je to, popeli smo Grossglockner via Stüdlgrat uz pomoć šerpe Rubija.
